https://ip.index.hr/remote/bucket.index.hr/b/index/7c0b4723-7cb0-466a-a2af-b4c6d347fce9.jpg?width=765

Dvadeset i četiri godine. Toliko je trebalo Zajecu da se pomakne dvadesetak metara. Te, pokazat će se, revolucionarne 2000. godine na Valentinovo je svaki dinamovac koji drži do sebe bio pod zapadnom tribinom. Zajecovo “Imamo Dinamo” kada je izašao iz maksimirskih prostorija označilo je konačni kraj devetogodišnje patnje tijekom koje je jedan čovjek Dinamu dvaput mijenjao ime, proglasio sveto ime nepoželjnom komunističkom relikvijom, ušao u sukob s navijačima i na njih slao svoju policiju. Nije loše za šačicu huligana, kako su im u doba najveće Mamićeve diktature tepali neki od vodećih medija, da bi oni sami kasnije autoironično prihvatili tu titulu.

Tada je sprega politike, policije i vrhuške Dinama bila takva da su na stadion kluba koji je funkcionirao kao firma jedne obitelji za krađu i pranje novca mogli samo podobni. Milijuni u kasi su se zbrajali, usporedno s time i naslovi, ali oni nisu imali ni srce ni dušu. Niti ih je itko slavio. Maksimir, već odavno oronuo, bio je tužan bez pjesme Boysa u onim najtežim trenucima kada je i grupa morala proći bolan proces pročišćavanja svojih redova. Da je okrenuta nova stranica Dinamove povijesti, jasno je svima, ali samo onim slijepima nije jasno da je ovo početak novog, potencijalno još težeg putovanja. Rušiti nešto je lagano, mijenjati je teže, a graditi najteže. A na Maksimiru se puno toga treba promijeniti i izgraditi. Vice Karin za Index.

Karin: Kako je šačica huligana spasila Dinamo – Monitor.hr.