Sa sledećim obrazloženjem: da bi i građanski rat bio moguć neophodni su građani, a te sorte u Srbiji nema, nije je bilo, niti će je, kako stvari stoje, biti. Time nisam insinuirao da Srbiju nastanjuju seljaci, daleko od toga, mislim ima tu i zemljoradnika, al’ u mojoj nomenklaturi epiteti „seljak“, „seljačina“ su rezervisani za istaknute građane beogradskog Kitaj Goroda i Slavskog Pojasa. Da bi izbio građanski rat u zemlji, nazovimo je X, mora 1. biti velikih napetosti – taj uslov Srbija ispunjava; 2. tu (još važnije) moraju biti najmanje dve (može i više) velike grupe građana čiji su pogledi na način prevazilaženja napetosti dijametralno suprotni i nepomirljivi; i – najvažnije – 3. građani moraju imati muda da poginu za svoju stvar, tj, da budu ili pukovnici, ili pokojnici.

Srpsko građanstvo i seljaštvo je tradicionalno boleo qwzr da li je Srbija monarhija, komunistička satrapija ili parlamentarna demokratija. Oduvek je bilo bitno „đe sam ja tune“. Ne kažem da u Srbiji nije, bar na papiru, bilo republikanaca, monarhista i komunista, ali široke mase srpskog društva nikad nisu bile polarizovane na krv i nož oko nekog bazičnog političkog koncepta. Svetislav Basara.

Basara: Zašto je u Srbiji građanski rat nemoguć – Monitor.hr.