Iz Kvarnera nam se javio Igor Crnković alias Igor Komarča. Igor lovi s obale surfcasting tehnikama i kraljice komarče, kraljeve zubatce i prinčeve lubine.

Indikativno je da Igor drži jedini ribolovni dućan u HR koji ima direktan uvoz iz Japana čime ribolovu svakako otvara jednu posebnu dimenziju.

Javio nam se tako Igor s nekim svojim sjećanjima i razmišljanjima i evo što nam je rekao:

– Da li se sjećate vaših prvih kapitalnih ulova sa obale?

Taj adrenalin na prvoj komarči preko 1,5 kilograma, kod prvog zubatca preko 3,5 kilograma ili lubina od preko 5,5 kilograma budi sjećanja i tad vam se opet i ruke i noge tresu od radosti i sreće – priča nam Igor.

– A svega toga se ja jasno sjećam, baš kao da je bilo maloprije.

To je priča od koje i dan- danas prijatelju umiru od smijeha.

Te smo noći brat i ja lovili cijelu noć, sve do jutra.

Ulovili smo par fratara, nešto šaraga i orada do pola kilograma, sve na crva.

I u zoru ja kažem bratu:

– Daj, molim te, stavi ove male bibije iz kutije na udicu – a on veli meni:

– Neću, umoran sam. Stavi ti preko igle za bibija…

Noć se gasi i sviće lagano dok ja stavljam ješku i zabacujem.

I u tom svitanju je prošlo nekih pola sata kad ode kolut.

Digne metar i pol, ja spustim i čekam, kad nakon par minuta opet ode meta i stane – nastavlja Igor svoju priču.

– Ja ponovno spustim i opet metar i pol do štapa. Skinem ja kolut, a ono krene rola bez stajanja.

Brat stoji pored mene drži podmetač u ruci i stalno ponavlja:

– Bruder, pa di je već jednom…

A riba ode malo lijevo, malo desno i na kraju sretno u podmetač,

Odmah na vagu, a tamo piše 1,59 kilograma!

Nikad sretniji.

I u tom se trenu prema nama spušta neki Talijan, da se ide u Lovranu kupati, a ja pod takvim adrenalinom.

Kaže on:

– Grande, grande orata… – a ja njemu:

– Si, si Italian stallion bibi. Perfetto…  Tutto perfetto…

Zabrijao ja toliko da njemu o Rocky filmu pričam.

Gleda on mene ozbilno:

– Itallian stallion? Mamma mia… – a ja umirem od smijeha i ponavljam:

– Si, si, grande orata…

Pogleda on mene čudno pa se brzo okrene i sve dalje, i sve brže odmiče.

A vidim da me i brat također čudno gleda. Gledam ja njega, a on mene.

– Pa što je bogati, šta me gledaš tako?

– Ma kad si ti naučio tako dobro talijanski pričati? – kaže on meni i prasne u smijeh.

Tek sam onda shvatio.

Ajoj, pa nije ni čudo da ovaj bježi što dalje – priča nam Igor.

–  A zanimljivo je da se taj osjećaj doživljen na prvim velikim ribama nikad više nije vratio.

Ulovio sam nakon toga jako puno prave ribe od preko dva kilograma, ali što se više i bolje lovi kao da to više gasi onu prvu radost u kojoj se i ruke i noge tresu od adrenalina.

Sve to jednostavno postaje normala.

Digao sam tako prošle godine jednu od 3,35 i jednu kapitalnu od 5,63 kilograma, mislim najveću do sada u Kvarneru.

I bilo je samo:

– Lijepa riba! Idemo dalje loviti…

I to je to.

A svakako bih naglasio da je ulov orade od kilograma u Kvarneru ravan ulovu 3+ kilograma orada u Dalmaciji. Puno je izlovljeno i baš je zato moj moto loviti na velike udice 4/0-5/0 da što više izbjegnem malu ribu i tako je zaštitim od udice. A ako se slučajno i ulovi, poljubim je i vratim je pa kažem pošalji mamu.

Treba zaštiti naše podmorje i našu ljepotu – ispričao nam je Igor Crnković.

Objava Samo se prve pamte, a sjećanja na prvu pravu oradu baš nikada ne blijede pojavila se prvi puta na Novi list.

pročitaj cijeli članak