Iako je Žižek stekao ime tumačeći Marksa, Hegela i Žaka Lakana (i tumačeći svet kroz njih), čini se da se on sam svesno odrekao pozicije autoritativnog mislioca. Njegova ekscentričnost je oličenje njegovih stavova, upravo onako kako sam filozof ističe: istina nečijeg uverenja je u njegovom delovanju, a ne u nekom mutnom, samozavaravajućem unutrašnjem životu. Možda su njegovi tikovi psihološka manifestacija sindroma varalice koji bez zadrške prihvata.

Bar-Elova nova knjiga, Kako je Slavoj postao Žižek: Digitalno stvaranje javnog intelektualca, takođe sadrži neka od svojstava koja pripisuje Žižeku. Kako joj naslov nagoveštava, Bar-El se primarno ne bavi Žižekovom teorijom ili politikom, nego sociološkim i istorijskim procesom u kom je postao planetarni fenomen. Suština je u formi.

Žižekov uspon na svetskoj sceni koincidirao je sa navalom digitalne revolucije 1990-ih, decenije kojoj je savršeno odgovarao njegov izraz kakvom nije bilo premca, kao i svojstvo “kopi-pejsta” (“samoplagiranja”, za njegove kritičare). Njegovo “hegelakanstvo”, kako Bar-El naziva sintezu Hegela i Lakana, pokazalo se izuzetno pogodno za šifrovanje ključnih ideja u lako prenosivim paketima, bez obzira na to da li njihov konzument ima čime da ih valjano dešifruje. Ako je iko pravio mimove, bio je to Žižek. Pulse

Како је Slavoj postao Žižek – Monitor.hr.