• Džaba sve. U tri od tri najpopularnija sporta naši su nesrećni mali narodi ozbiljne svetske supersile – Srbi su trostruki prvaci Evrope u košarci, dva puta svetski šampioni i još dvaput viceprvaci sveta, Hrvati svetski fudbalski vicešampioni i još dva puta treći na svetu, a Novak Đoković, od oca Srbina i majke Hrvatice, osvajač 24 Grend Slema i najbolji tenisač u istoriji čovečanstva pa opet – ne vredi. Kad su Srbi i Hrvati u nečemu najbolji, to im  znači samo to da ostali ne vrede ništa. A kad su u nečemu drugi, to im znači da su žrtve čudovišne svetske zavere i istorijske nepravde. Srbi i Hrvati prosto ne umeju da podnesu pobedu. Ima naroda i sportista koji ne umeju da podnesu poraz, ali Srbima i Hrvatima on je prirodno stanje, oni samo poraženi imaju sportskog i istorijskog smisla, svaki njihov poraz u finalu nekog šampionata sveta im je tek podsećanje na slavne istorijske poraze kojima su definisani.
• Hrvatski fudbaleri polomili su se u Rusiji porazbijavši Mesijevu Argentinu i odigravši s produžecima i penalima celu jednu utakmicu više od Francuza, krv su ispišali po travi i otišli do kraja, a sve samo da bi bili zvezde provincijske svadbe negde u ličkoj vukojebini, sa pedeset janjaca na ražnju i lokalnim pevačem ustaških bećaraca. Prosto ne vredi. Džaba sve.
• Srpski košarkaši i Nole živi su se polomili po Filipinima i Njujorku, krv su ispišali po parketu i betonu i otišli do kraja, a sve samo da bi bili zvezde provincijske svadbe negde na ibarskoj magistrali, sa pedeset prasića na ražnju i lokalnom pevačicom velikosrbadijskih liturgija. Ne vredi. Džaba sve. Srbi i Hrvati, shvatili smo na kraju, ne umeju da pobeđuju. Novosti

Boris Dežulović: Vicešampioni sveta – Monitor.hr.